"Занесох се и постадох Србином", написао је касније Ћипико.
Први, младалачки покушаји, неколико песама и једна цртица, без стварне вредности, изишли су му 1885, а затим је ћутао више од десет година, све до 1897, када се с причом 'Погибе к'о од шале' представио као зрео приповедач. Она је настала, као што је сам писац изнео, под непосредним утицајем Јанка Веселиновића и његових сеоских приповедака. Прву књигу, збирку приповедака 'Приморске душе' (1899), објавио је у Загребу. Кад је хрватска критика поздравила у њему нову звезду хрватске књижевности, он је дао изјаву да није хрватски, него српски писац.
Остала дела излазила су му у српским културним центрима, и ћирилицом. Објавио је још четири књиге приповедака, 'Са јадранских обала' (1900), 'Са острва' (1903), 'Крај мора' (1913) 'Прељуб' (1914), два романа, 'За крухом' (1904) и 'Пауци' (1909), два драмска покушаја, 'На Граници' и 'Воља народа', оба без стварне вредности, потом мемоарску, ратну прозу, инспирисану Балканским и Првим светским ратом, 'Утисци из рата', 'На помолу', 'Из ратних дана' 1912-1917, 'Из солунских борби', 'Из ратног дневника', чија је вредност претежно документарна и журналистичка.
Окренутост социјалној тематици карактеристична за цео српски реализам добила је у Ћипику свог најизразитијег и најдоследнијег протагонисту. У низу приповедака и у оба романа он је приказао сурову борбу сељака за хлеб и голи живот, дао је без маске послодавце који искоришћавају сељачку радну снагу као животињску, њихову равнодушност пред тежачким патњама. Први његов књижевни обрачун с темом социјалне беде налазимо у приповеци 'На повратку с рада', из збирке 'Приморске душе': сурове природне околности, суша која сажиже све и киша што продире до коже, плави насеља, односи плодове рада, као да се удружују са бездушношћу газда који хоће да из својих надничара исисају последње капи зноја и крви.
Социјална тема остварена је с највише доследности у Пауцима, делу које је Скерлић назвао „новим социјалним романом". Његов јунак, млади планинац Раде Смиљанић, узалудно покушава да се ишчупа из дуга који му је отац оставио у наследство. Он се осећа немоћан и незаштићен пред злом којем нема лека: да би се ослободио једног дуга, он упада у други, још већи, и то увек код истог зеленаша; што се више враћа, дуг, уместо да опада, непрестано расте достижући на крају такве размере да је цело имање једва довољно да га отплати. Зеленаш личи на огромно чудовиште, на аждају разјапљених чељусти, чијој незаситости нема лека, која увек тражи нове жртве. На крају романа, Раде се обрачунава с газдом - крвопијом на начин јунака старих легенди, он потрже нож и убија га.
Ћипикова социјална тематика спојена је с његовом особеном философијом aИво Ћипико - Википедијаn w Single gИво Ћипико - Википедијаu Naked z z Dating Lesbian Asian